Izvod iz knjige BLIZU TI JE RIJEČ:
Spomen zbornik uz 75. obljetnicu života Josipa Horaka
(Zagreb, Duhovna stvarnost, 1988).

Horst Markuardt (Horst Marquardt)

 

 

"Ovde Glas Jevandelja Trans Vorld Radio Monte Karlo"

 

 

Tako već više od četvrt veka počinju hrišćanske radio-emisije koje emituje Radio Monte Karlo, iz nedelje u nedelju.

Te emisije bile bi nezamisive bez dr Josipa Horaka, tog bogato nadarenog i angažovanog hrišcanina iz Jugoslavije. On pripada pionirima misije preko radija. Vec krajem pedesetih godina povezao se s ''očevima'' organizacije koja je u međuvremenu dobila ime Trans Vorld Radio (Trans World Radio - TWR ). To su bili dr Pol Frid (Paul Freed), osnivač, i dr Ralf Frid (Ralph Freed), organizator.

Od početka su se Ralf Frid i Josip Horak dobro razumeli i našli sredstva i put da naprave radio-programe, pošaljuju ih u Monte Karlo i pripreme za emitovanje, tako da se taj program mogao čuti širom Jugoslavije.

O blagoslovenim rezultatima tog posla imao sam prednost slušati dr Horaka na evangelizatorskim kongresima širom sveta. Sećam se Kongresa za evangelizaciju sveta u Berli­nu 1966. godine i Kongresa za evangelizaciju u Evropi 1972. godine u Amsterdamu. U oba slučaja, dr Horak je bio taj koji je predstavnike iz celog sveta, odnosno iz cele Evrope, upozorio na kakvo izvanredno delovanje imaju emisije, posebno kada su usmerene na Jevanđelje, dakle ako se svesno obraćaju ljudima kojima je Jevandelje Isusa Hrista daleko.

Njegov izveštaj o poseti jednoj bolesnoj slušateljki na jugu Jugoslavije ostao je u nezaboravnoj uspomeni. Ta je bolesnica postala duhovnim središtem celog mesta, iako je bila prikovana za krevet. Ipak, bila je omiljena osoba u mestu i stalno je primala posete. Koristila ih je za duhovne razgovore i upućivala na radio-emisije, frekvenciju talasne dužine i vreme emitovanja.

Godine 1970. dr Horak je bio spreman da povodom ''EURO 70'' organizuje prenose iz Dortmunda u Zagreb. Dok su se hiljade ljudi gurale u velikoj dortmundskoj hali Vestfalenhale (Westfalenhalle), nekoliko stotina ljudi u Zagrebu se okupilo da elektronskim putem prime prve utiske tih dirljivih dana u Dortmundu.

Godine 1974. sastali smo se prilikom Evropske konferencije alijanse (Allianzkonferenz) u Berlinu. Tokom jedne pauze na konferenciji šetali smo se u blizini mesta sastanka i razgovorarali o budućnosti jugoslovenskih radio-emisija. Pritom smo mislili i na jugoslovenske radnike u Zapadnoj Nemackoj; njihov broj se u međuvremenu ušestostručio. Dr Horak je, naravno, i te ljude imao u svom srcu. I oni su bili ''njegovo misijsko polje'', ali ne tako da bi ih primoravao da veruju u Radosnu vest o ljubavi Isusa Hrista, nego se brinuo kako oni žive u tuđini, ko se brine o njima, kako bi izdržali odvojenje od domovine.

Tada smo razvili programske strukture, koje su u određenom smislu i danas prepoznatljive u emisijama ERF -a za Jugoslaviju: treba propovedati Jevandelje, ali moraju se dotaći i ljudi u njihovim svakodnevnim životnim situacijama. Trebalo je omogućiti, recimo, majci iz Skoplja ili Beograda da pozdravi svog sina u Štutgartu. Već na samom početku postalo je jasno da će to zahtevati puno rada koji prevazilaze mogućnost dr Horaka, koji je tada još uvek bio aktivan u poslovnom životu. Preporučio je sposobnog saradnika, Ferdi­nanda Sadaka iz Nojvida. Njegova preporuka pokazala se kao pun pogodak.

Ferdinand Sadak usko sarađuje s dr Horakom i s njim usklađuje posao. To ne važi samo za emisije na hrvatskom ili srpskom jeziku, nego i na makedonskom i slovenačkom.

Uz Josipa Horaka verno stoji njegova supruga, koja se nije umorila od prevođenja i kucanja mnogih rukopisa. Oni bi već danas mogli ispuniti jednu veliku sobu.

Začuđuje s kakvim intenzitetom dr Horak propoveda preko radija. Ni jedna emisija nije nepripremljena. Primećuje se kako razvija jednu temu, koju potom objašnjava.

Neke radio-emisije, emitovane preko Monte Karla, mogu da se nabave i na kasetama. Uvek su rado tražene i brzo se razgrabe.

Josip Horak nije samo teoretičar iza mikrofona. On prikuplja praktična ohrabrenja i, gde treba, i ispravke od ljudi koji su mu pisali, zvali telefonom ili koje je susretao na svom putu. Oni koji žele s njim razgovarati zapisani su u kalendaru – podsetniku Josipa Horaka. Prilikom nekih poseta shvatio je da ga slušaoci vole, i da cene njegovu službu. To ga ponekad ohrabruje, jer postoje trenuci kada dolazi vrlo malo odgovora na emisije, ili kada atmosferske smetnje i neprikladne frekvencije i vreme emitovanja ometaju dobar prijem.

Brat Horak sreo je i mnoge ljude kojima je bila potrebna materijalna pomoc, ili koji su dali do znanja da bi ga rado slušali kada bi imali radio-prijemnik ili kasetofon. Koliko se često govornik odvojio od svojih licnih radnih instrumenata i poklonio ih u nadi da će time jedan čovek ili više ljudi čuti Radosnu vest o Isusu Hristu i da će im ona postati značajna!



 

 

Izvod iz knjige TOWERS TO ETERNITY
pisac: Pol Frid (Paul Freed)
izdavač: Trans World Radio, Cary, N.C. USA, 1994.
(str. 75-77)

 

 

Nakon što smo započeli sa španskim i nemačkim programima, mogli smo da pređemo na jugoslovenske i rumunske programe zbog kontakata ostvarenih u Beatenbergu. Otac je već nekoliko puta bio pozvan da provede celo leto kao govornik na konferenciji. Jednog leta se upoznao sa dr Josipom Horakom, visokim vladinim zvaničnikom u jugoslovenskom ministarstvu za ekonomske poslove. On je, istovremeno, bio i predsednik Jugoslovenskog baptistickog saveza. Još važnije je bilo to da je on bio pravi Božji čovek. Ubrzo nakon toga otputovao sam u Zagreb, Jugoslaviju, gde je postojalo veliko zanimanje među mladima i starima da svoj narod dosegnu za Hrista putem radija. Ova poseta bila je početak prave srdačne veze sa Jugoslovenima.

Dr Horak je počeo da snima za nas pevajući sa svojom starijom ćerkom u našim programima. Otkrili smo da je, iako je vlada zvanićno ateisticka, bilo dosta verske slobode. Kasnije su naši inženjeri mogli ići u Jugoslaviju i putovati sa dr Horakom snimajući horove lokalnih crkava i poruke nekolicine propovednika. Kasnije smo ga opremili polu-profesionalnim magnetofonom i on je snimio mnogo poruka u svojoj kući. Trake su nam zatim bile slate kako bi se emitovale njegovom narodu u Jugoslaviji putem emisije „Glas Tandžira“ na kratkim talasima.

Drugi kontakt u Beatenbergu otvorio je vrata da se emituju programi u Rumuniji. Gospodin Hodoroaba, baptisticki propovednik u Rumuniji, napustio je zemlju nekoliko godina ranije i emigrirao u Francusku gde je organizovao rumunske izbeglice u baptistickoj crkvi u jednom predgrađu Pariza. Entuzijasta po prirodi, bio je uzbuđen čim je čuo za našu stanicu: „Želim da govorim na vašoj stanici!“

Uz pomoć prijatelja u Nemačkoj koji su pomagali njegovu radio-službu postao je stalni deo „Glasa Tandžira“ – putem poruke i putem muzike njegovog crkvenog hora.

U slučaju jugoslovenskih i rumunskih programa shvatili smo da dopiru do velikog broja slušalaca koji su ranije živeli iza Gvozdene zavese. Programi na rumunskom jeziku emitovali su se ne samo za Rumuniju, vec i za Zapadnu Evropu gde je bilo mnogo izbeglica. Putem mnogih pisama koja su nam slata i preko prijatelja koji su stizali sa izveštajima, primali smo zahvalnost za ono što su im programi značili. Velike grupe – ne samo troje ili četvero ili 10-12 ljudi – okupljalie su se po kućama da slušaju programe.

Skromni početak sa ovih nekoliko ispostava, rad je nastavio da se širi dok nije bilo emisija na 24 jezika. Godine 1956. stari odašiljač bio je zamenjen novim snage 10.000 vati a ubrzo nakon toga drugi odašiljač od 10.000 vati duplo je uvećao jačinu signala. Stari jednostavni antenski sistem postajao je sve složeniji; u to vreme smo emitovali različite programe u skoro sve zemlje Evrope, Severne Afrike, Bliskog Istoka i iza Gvozdene zavese.



 

Izvodi iz knjige LET THE EARTH HEAR
pisac: Pol Frid (Paul Freed)
izdavač: Thomas Nelson Publishers, Nashville, USA, 1980.
(str. 108-110)



Emitovanje programa za Jugoslaviju bilo je pod pobožnim i talentovanim vođstvom dr Josipa Horaka koji je bio zadužen za emitovanje programa TWR-a na srpsko-hrvatskom jeziku iz Zagreba, Jugoslavija.

Prilikom posete ovoj zemlji, dva naša misijska radnika posetili su jednu stariju gospođu. Tipično za mnoge kojima je Bog ispružio svoju ruku putem radija, ova žena je bila toliko siromašna da je umesto cipela nosila krpe vezane konopcem. Jedino što je imala je bio stari radio-aparat. Pokazala je prstom na radio i rekla: „To je moj prijatelj već desetak godina. Uvek tačan, posećuje me, teši me i daje mi snagu za život.“

Druga starija gospođa prikovana za krevet u Jugoslaviji živela je u važnom podrucju. Ona je želela da nam pomogne, ali ono što ju je ograničavalo otežavalo je stvari. Pokazali smo joj kako da prati naše programe i kako nam može pomoći da usmerimo prenos na takav način da bi slušaoci imali najbolji mogući prijem. Ona je, iako vezana za krevet, postala važan deo našeg TWR tima.

Pre izvesnog vremena Joan Britton, naša misionarka, otputovala je u Jugoslaviju gde joj se pridružila Nela, ćerka dr Horaka. One su posećivale ljude koji su pisali na adresu naše kancelarije u Monte Karlu.

Joan i Nela putovale su od sela do sela četiri nedelje. U jednom malom naselju, nakon što su hodale kroz blato jednog veoma hladnog januarskog jutra, došle su na jednu adresu i pokucale na vrata. Veoma zgodna mlada žena, u svojim ranim dvadesetim, otvorila je vrata. Onog trenutka kada je bilo pomenuto ime „Trans World Radio“, suze su potekle niz njeno lice. Širom je otvorila vrata i pozvala ih u oskudno nameštenu prostoriju – bez ormana, s jednim kredencem, ekserima prikucanim u zidu na kojima je visilo nekoliko haljina, jednostavan sto, dve stolice i krevet. U uglu je stajao staromodni radio-aparat.

Kada je opisivala posete poput gore pomenute, Joan nam je rekla šta je naučila: „Namera je bila da se posete slušaoci, da iz prve ruke vidimo njihovu situaciju, ohrabrimo ih, damo im literaturu i shvatimo koje su njihove potrebe kako bismo im efikasnije služili putem radio-programa. Otišli smo u Zagreb sa nekoliko adresa koje smo uzeli sa pisama koja smo primili u TWR-u. Kod naše prve posete uputili su nas na podrumski stan. Kada smo pukucali na vrata, otvorila nam je žena pedesetih godina. Kada je saznala da smo iz TWR-a iz Monte Karla, nije mogla obuzdati svoju radost. Napisala nam je pismo: „Svake nedelje popodne, kada se emitovao naš program, u njenom malom, jednosobnom stanu bila je gužva, njen sin i njegovi drugovi – nikad manje od 12 mladića, često i 20. Ona bi izašla iz sobe i sela na stolicicu kako bi i ona mogla da cuje.“ Svi drugovi njenog sina postali su vernici zahvaljujuci tom jednom programu. Nisu čak ni znali da postoji crkva u tom velikom gradu u koju su mogli da idu, druga po veličini u zemlji. Pomogli smo im da se odomaće u crkvi dr Horaka.“

Ta poseta potvrdila je ono što smo pretpostavljali i što su mnoga pisma otkrivala. Ovo je bilo malo domaćinstvo, a jedno pismo je predstavljalo najmanje 20 slušalaca. Mi nemamo načina da izracunamo broj ljudi do kojih dopire naš program u mnogim zemljama gde je uobičajena praksa da se jedan radio-aparat sluša sa puno drugih ljudi.


Novo !!!

39 pisama koje govore o Hristovom životu.



Serija radio-propovedi dr Čarlsa Stenlija.


Literatura

KNJIGA PROROKA ISAIJE